Nije važno što si imućan, na dobroj poziciji, što imaš najviši stepen obrazovanja u svom profesionalnom okruženju a i šire, ako si iskompleksiran, u velikom si problemu. Omalovažavaš ljude kroz postupke u svakodnevnoj komunikaciji. Gde sve može da bude glatko ti napraviš nepopravljivu brazgotinu. Ako si još i nadređen ljudima oko sebe, propast je u najavi.
Demotivišeš zaposlene. Neće ti niko dati maksimum ako ga kinjiš, nipodaštavaš, ignorišeš. Za početak, taj neko će umesto da obavlja svoj posao, promišljati, analizirati događaje, postupke od danas, juče pa sve tako u nazad do prvog susreta.
Pitaju se ljudi čemu trud kad nema odgovora na drugoj strani. Kolika bi to trebala bude zarada da svaki uzdah, brigu i teskobu niveliše? Ima li je? Teško. Ionako je raspon između jedva obezbeđenih osnovnih uslova za život do nešto sigurnije tačke postojanja minimalan.
Svako nosi svoj kofer potreba i briga i nikome nije do tuđeg iživljavanja. Još ako si se nameračio i na ženu koja je sama, nezaštićena, ne greši dušu, ružno je i bedno.
U prolazu se čuje: “Kad god sam pomislila da ne može gore, život je demantovao tu pomisao.” Većina ljudi primiri, utihne jer…može i gore. Ta anestezija deluje. Formira se ljuštura oko ljudi i više ne pokazuju emocije. Da li su se sakrile ili umrle pod pritiskom naružene svakodnevice?
A oni retki što ne daju na sebe, svoj um i srce, prkose pozitivnom energijom, osmehom i doslednošću. Ne bacaju pod noge predatoru svoje mišljenje, emocije, ni jedan dan, ni jedan sunčani zrak.
Jer nije vredno. Nema te cene kojom se može platiti uvažavanje isfrustrirnog čoveka. Uvek nešto zamera, nešto mu smeta. Očekuje da svi lebde oko njega, čitaju mu misli i razmišljaju njegovom glavom. I kad povodljivi taman pomisle da je to to, da su postigli nešto, približili mu se – ono pafff – dobijaju ozbiljan udarac u glavu, takav da se pitaju da li im je koeficijent inteligencije upitan kad su se nadali nečemu boljem. Glupima je najlakše, oni ništa ne shvataju i ništa se ne pitaju.
Zato glasam za prkosne – i muškarca i ženu. A ti umišljeni čoveče možeš slobodno da se ljutiš, ignorišeš, dubiš na trepavicama ako želiš, još ti je samo to ostalo da osvojiš svet. Svako prosečno ljudsko biće zna koliko vredi, koji su mu principi prioritetni. Hoće li se okrenuti protiv ljudi oko sebe, kolega, prijatelja pa i poznanika? U mladosti se kuje karakter. Kad si mlad i ne pristaješ na kompromise najgore vrste biće nešto od tebe. Verovatno nećeš napredovati od vozača do rukovodioca visokog ranga ali ćeš se naći na lestvici moralnih vrednosti znatno iznad onog prethodnog. Moći ćeš svakom da pogledaš u oči, da se ogledaš u tuđim zenicama, da učiš svoju decu pravim vrednostima, da ne trepneš kad pričaš o anegdotama doživljenim tokom rada. Potrudi se, dokaži da možeš bolje. Ostavi upečatljiv trag u ružnom vremenu, budi dosledan. Krajnje je vreme da prestane da se glorifikuje to što je neko u profesionalnom i privatnom životu nekoga slagao, omalovažio, nadmudrio podmetanjem noge. Stvori se situacija kad zagolica savest.
Nastupila je propast ličnosti, profesija, društva na globalnom i lokalnom nivou, ono zrno čiste ljudskosti u nama mora pokrenuti otpor malodušnosti i beznađu i vratiti se na put gde su stanice poštovanje, uvažavanje, empatija. Život u punom sjaju negde čeka, godine prolaze svakako, samo je bitno kakvim očima ćemo ga gledati, kojim postupcima ćemo ga oplemeniti ili urušiti.
