Rođena da budeš voljena, učena da budeš pristojna, vredna, topla, iskrena.
Sve radiš najbolje što možeš. Odana si, često usmerena na tuđe probleme. Zar je čudno što očekuješ da to ljudi vide, osete, uzvrate pažnju, samo pažnju, ništa više?
Dok si mlada, nesebično daješ uputstvo za sopstvenu upotrebu. Odziv je uglavnom sasvim slab. Pitaš se kako je to moguće? Kasnije nemaš više strpljena. Ćutiš i posmatraš. Pametniji su te učili da ne očekuješ ništa od drugih, da je svako očekivanje ropstvo koje vodi frustraciji a za tebe očekivanje proizilazi iz želje, neophodan ti je ishod protkan ljudskom toplinim i empatijom.
Neko vreme pa i godinama pritajeno tuguješ, patiš jer osećaš i znaš da opčinjeni sobom ne razmišljaju o tebi, retko te se sete, i tebe i tvojih postupaka. Ne znaju šta je ljubav i da u svakom od nas čuči očekivanje, želja da se primi signal naklonosti. Odjednom shvatiš da očekivanje nije isto što i moranje, da je to način na koji pokušavamo upravljati stvarnošću i kontrolisati je, da neusklađenost između očekivanja i realnosti uzrokuje ljutnju i iritaciju pa ako želiš da ostaneš mirna, prikloni se prihvatanju, pretvori očekivanje u nadu.
Potom se okreneš sebi. Dom te ispunjava. Čitaš poeziju, preslušavaš kapitalne romane. Raduješ se porodici i uskom krugu ljudi, ne opterećuješ se više. Postaješ zadovoljna sobom, svojim životom, ljudi te gledaju, deca te vole, životinje se osećaju sigurno u tvojoj blizini, stranci ti pričaju svoje životne priče, energija se menja kad uđeš u prostoriju, iritiraš toksične ljude svojim autentičnim ponašanjem, ljudi ti zavide a ti ne znaš zašto, dakle iz tebe isijava vibracija visoke frekvencije.
