“U životu postoje takvi omamljujući trenuci kada čovek vidi sve jasnije, oseća svoju snagu, mogućnost, vidi ono za šta je sve dosad bio kukavica ili preslab. To su trenuci promena u životu.
…..
I odjednom sam shvatila da pravog zapravo i nema. Ni na zemlji, ni na nebu. Nema ga nigde, onog pravog. Postoje samo ljudi, a u svakome postoji mrvica onog pravog, a da ni u jednom ne postoji ono što očekujemo od drugog i čemu se nadamo. Ne postoji potpuni čovek, ne postoji onaj pravi, onaj jedan, onaj zadivljujući, jedinstven i usrećujući. Postoje samo ljudi, a u čoveku ima svega, šljunka i blistavih zraka, svega.
…..
U svakom pravom životu usledi trenutak kada čovek zaroni u strasti tako kao da se bacio u vode Nijagare. I, naravno, bez pojasa za spasavanje.
…….
Dok prizivaš osvetu, onaj drugi trlja ruke, jer osveta je takođe čežnja, a čežnja te čvrsto vezuje. Ali doći će dan kada ćeš se probuditi – trljaš oči, zevaš i najednom primećuješ da ne želiš više ništa.
……
Znaš čovek se probudi noću jer ostaje bez vazduha, kao asmatičar. Pruža ruku u mraku i traži neku drugu ruku. Ne može da shvati da te druge ruke više nema, nije u blizini u susedstvu ili istoj ulici. Uzalud korača ulicom, onaj drugi ne dolazi u susret.
…..
Izvesne stvari dvoje ljudi uvek moraju da odrade do kraja, sasvim do kraja, ako drugačije, ne ide, sve do samouništenja.
…..
Svešću je hteo da neutrališe osećanja. Kao kada bih rekao da je neko rečima i ubeđivanjem nagovorio komad dinamita da više nikad ne eskalira.
…..
Ko odraste postaje usamljen. Usamljeni čovek ili se uvredi, a onda propadne, ili napravi neki veseli mir sa svetom.
……
Između siromaštva i bogatstva ima zastrašujuće mnogo nijansi. A unutar siromaštva, nadole, šta misliš – koliko nijansi postoji? Pripadaš bogatima pa ne znaš kolika je ogromna razlika – četiristo mesečno ili šeststo mesečno. Između dve hiljade mesečno i deset hiljada nema tako velike razlike. “
