Branko Miljković
Budim je zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju.
Budim je zbog reči koje
peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i
naći rosu na travi.
Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde
zbog ljudi bez čela
i imena prolaze ulicom.
Zbog anonimnih reči trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova.
Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke.
Kada nebo nije bilo više
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim.
Budim je zbog zore, zbog ljubavi
zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu.
Sigurno je rekla, neka me traži
i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta
koju volim.
To dete zaspalo
ne obrisavši suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud.
Uzalud je budim
jer će se probuditi
drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće
moći da joj kažu.
Uzalud je budim
ti znaš voda protiče
ali ne kaže ništa.
Uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku
ako nije tako
odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.
