Đorđe Balašević
E, moj plavi,bio si malo sirov
al’ ipak pravi
nikad u dilu s bagrom
nikom u stranu, nikome dužan
bio si, sve u svemu
dobrom čukom naoružan.
Šta da pričam, a danas ne znam
ko ti je sličan
spremnog da bez računa tačno u podne
razgrne slabe i kao Geri Kuper
sam izađe pred barabe.
Da, tu i tamo, setim se devojke
po kojoj se znamo
ćudljivo kišno leto
sedamdes’ koja, godina Raka
kad me je školska ljubav
ostavila zbog murjaka.
Davno bilo, otad se
sedam mora Dunavom slilo
dok jedro mog kaputa
burnim su morem terali vetri
na tvoje epolete
sletele su zvezde dve, tri.
I tad su došli popovi
pa topovi, pa lopovi
i čitav svet se izobličio
ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci
pa, ko je smeo
da te podseća šta si
dobro se pamti samo prvi u klasi.
Ne znam plavi, meni se činilo
da Beograd slavi
veliki Uskrs duha, svi ti grafiti
a, onda kordon
pred onom decom
k’o pred tobož nekom hordom.
Znaš šta sledi, ipak je ona
bila nešto što vredi
pa, kad se onog jula
nismo potukli zbog njene časti
zar ćemo sad zbog ovih očajnika željnih vlasti.
Dok god je ovih frikova
sa punom vrećom trikova
ništa što vredi neće vredeti
zar stvarno nema načina
pred najezdom prostačina
pa, ti si školovan
da hapsiš taj talog
a,ne da puštaš da ti izdaju nalog.
Sorry, Plavi, pošaljem katkad
srce, na raport glavi
od starog društva ništa
neko je puk’o, neko je svirno’
ma ti si super, brate
ako stvarno spavaš mirno.
(2000. god)
