Volio sam je,
jer je bila moje sve
Moje svitanje i moj mrak.
Volio sam je
I kad je vragovi odnesu
Daleko u crne misli
I kad me nije voljela
Kada bi okretala leđa i jurila
U nešto samo njoj znano.
U njenim zjenicama sam bio tako mali,
A tako veliki!
Čekao sam iznova
Da prođe ponoć
Koja preskače još jedan broj
Na satu, na kalendaru …
Ne bi li se vratila
U našu sobu…
A sijala je kao da je samo Sunce sišlo!
Harala mi je umom, kroz noći
i kad se nebo sruči i prospe svu kišu…
Hvatao sam posljednji dah
da mi da snagu
da još jednom
na putu koji život zovu,
Vratim njene oči
Uz koje ću mirno zaspati.
Zaspati bez straha,
kajanja i pitanja…
Da li sam hodio ovom zemljom
željom ili moranjem?
Vuku me njeni konci svileni.
Kako ih je samo majstorski izvezla!
Zakačila na svoja njedra.
No, negdje je ipak
Zaboravila jedan čvor!
Da li je s vremena na vrijeme žulja?
Volio sam je.
Na njenim dlanovima je ostala
Moja duša.
Odnijela je…
Kako je i dalje volim?
