Sanjala sam predivan san. Sunce je ponovo sinulo. Sve se promenilo, živnuli smo konačno. Bivše kolege su se iz penzije vratile u kolektiv da nam pomognu da ponovno pokrenemo pravi rad. Veseli smo zbog toga. Svi sa voljom dolazimo na posao, radujemo se novim obavezama. Hitri smo i pozitivni. Međusobno se pomažemo.
Preduzeće nam je na moru. Posle radnog vremena ćemo na plažu, onako svi zajedno, neopterećeni jer smo danas baš mnogo odradili, kao nekada. Planinarimo kad stignemo.
Kancelarija je soba mojih devojčica, svetla, okupana suncem. Uživam u njoj.
U tom snu snašlo me je sve što volim. Geografska širina, siguran prostor, dobar posao i pouzdani ljudi sa kojima se može sve i sa kojima ništa nije teško.
Probudim se vesela, lakim koracima požurim na posao. Tamo sve isto. Sumorni ljudi bez tračka dobrog raspoloženja, poneki pritvoreni stranac i težak vazuh što ubija nadu.
Odabranima prepričavam san veselo grgoljeći , želim da im dočaram tu zaboravljenu atmosferu, taj pozitivan vajb ali nešto ne ide, samo sam ja osetila taj tračak sreće. Setno me gledaju, njihova reakcija se zaustavlja na blagom osmehu.
Povlačim se, tonem u neraspoloženje i danas mi tokom radnog vremena vesela ostaje samo misao o dobrim vremenima.
