Radovan Popović
Ovako je Veljko Petrović pisao svojoj devojci Mari sa fronta 1914. godine:
“Za mene se ne brini suviše, moli se samo Bogu. Koliko je do mene stalo, ja se čuvam i pazim. Čuvam sebe ne samo sebe radi, no Tebe radi, jer znam da si svoj lepi život, dragi, mili, sveti, obavila oko mene, samo Tebe neka Bog zastiti medju opasnostima…
…Maro moja, kako je silan osećaj ljubavi, kako izjednačava i najosobenije individualnosti! Kako je ona večno ista i suverena, kao priroda i smrt. Ma koliko da sam bio svestan svoje sreće u Tvojoj blizini i snage ljubavi, ipak tek sada osećam kako je ona silna u meni, kako me ona svega ispunjava. Ja ne mogu ni časa ne misliti na Tebe, a zamislivši se ne mogu da zadržim da mi ne zadrhti brada i da mi se oko ne ovlaži. Kako je divna bila naša idila…Bog nije zavidljiv i on će nam oprostiti sto smo se bogovski osećali i što smo našu ljubav digli do medjusobnog obožavanja…”
(Veljko Petrović)
