Važno je birati društvo, ne po materijalnom statusu, društvenim krugovima već po duši, pogledu na svet, otvorenosti uma i srca, po iskrenosti koja ne čepa granicu sa brutalnim bezobrazlukom.
Sreća je posle napornog dana ući u dom i pogledom susresti vesele, široko otvorene oči u kojima nema zadrške, senke. Te su oči spremne da pomiluju, razvesele, oplemene, oči moje dece i dece sa kojima se oni druže. Svaki put se veselim tom drugačijem pogledu na svet. Razdraganim glasovima pokrećemo niz najlepših tema. Smejemo se, opušteno upadamo jedni drugima u reč i sve smo glasniji.
Slušam ih i podsećam se kako je divno kad su primarne teme ljubav, ocene, putovanja i izlasci. Shvatam da tako i ja razmišljam. Samo me ponekad svakodnevica skrajne u ozbiljne a ponekad i turobne teme. Počnem da se stapam sa okolinom – slušam ružne vesti, loše osobine ljudi me kinje, gnječe entuzijazam u meni. Jarko zeleno postane nekako sivo.
Tegli se tako vreme dok me ponovo ne ozare jednako široki osmesi i smešne teme. I zato okupljam tu divnu, veselu, negovanu decu od dvadeset i kusur godina vaspitanu po meri majke zagazile u 6. deceniju života. Nudim im svoje gnezdo nesebično. Smejem se i dišem sa njima.
A kad naiđu ozbiljne teme preuzimam ulogu od života datu, svaki problem razložimo na sitne detalje da bismo našli najsvetliju tačku. Iskustvom im pomažem da tu tačku uvećamo do prihvatljivog rešenja. I tu shvatam da je njima lakše u okršaju sa problemima, samo ih treba mudro usmeriti jer ih rešavaju srcem i umom, ne opterećuje ih prošlost, iskustva drugih ljudi proživljena decenijama u nazad.
O živote, koliko si lep. Mladost ti daje najlepše boje. Za beg iz sumorne svakodnevice, lek je druženje sa mladima. Ne kaže se džabe, mladost-radost.
