Na ovim tužnim prostorima nema čoveka koji nije osetio bol koji nije lično njegov a da ga je duboko dotakao, kad na prvi mah tišina zavlada na sve strane a tuga govori.
Od prvog saznanja de se nešto strašno dogodilo, nešto što pogađa celo društvo, dani menjaju ustaljeni tok. Po glavi se motaju pitanja na koja najčešće nema odgovora.
Nisi u stanju da radiš, razmišljaš. Taman oblak se nadvio pa spustio na pleća svom težinom, valja ga nositi. Tišina se pruža gde je nikad nije bilo. Nesrećni su ljudi, dečijeg žamora nema u okolini. Udari talasa bespomoćnoti dopiru do svakog srca koje oseća. u prvim trenucima se ne može učiniti ništa osim biti tu.
Brišu se granice među različitim ljudima. Ćuti se u grupi, plače se sa neznancima. Neko rida na sav glas, neko tiho suze roni. Svako svoju tugu nosi kako zna i ume.
Koliki intenzitet bola, stresa, tuge i bespomoćnosti mora biti da bi se ojačalo zajedništvo, solidarnost i empatija na svim nivoima? Kako probuditi i najtvrđa srca i najokorelije umove radi utvrđivanja odgovornosti i podele brige i patnje? Brzo shvatiš da najtvrđa srca nisu slučajno baš takva. Oglase se umovi koji smatraju da treba ćutati, ne bombardovati činjenicama, ne prepričavati iste priče, da treba pokorno podnositi terete i tihovati.
Gledaš, pokušavaš da se osvestiš, nešto zaključiš dok te bole i duša i telo.
I onda iz beznađa, odjednom, nenadano a priželjkivano se pojavljuje zaboravljena snaga, čista energija od iskrenosti sazdana, od entuzijazma satkana. Pokaže se da najmlađa srca zaista najintenzivnije osećaju a najmlađi umovi najbrže misle i neustrašivo postupaju. Sposobni da u isto vreme tuguju, organizuju se, traže odgovore i nadasve odolevaju pritiscima i šarenim lažama. Sa jasno postavljenim pitanjima, zacrtanim ciljevima daju primer starijima kako se reaguje, čemu se stremi.
A mi sredovečni roditelji? Nama ostaje da žalimo što rezultate naše mladosti nismo čvršće ugradili u njihovu svakodnevicu i da ih bezrezervno podržavamo i pratimo, negujemo iskru koja nam može još jednom osvetliti puteve.
