Ravnodušnost ili nedostatak empatije
Inspirisana sopstvenim negativnim iskustvima i iskustvima ljudi koji me okružuju, pitam se koliko bahat i bezobziran neko mora biti da zasluži nedostatak emocija od osobe duboke emotivnosti. Šta to učini minuli emotivni rad kad gledaš nekoga, čak mu i pomažeš a ne osećaš ništa, duboka praznina? Želiš mu sve dobro, iskreno ali bez emocija.Sve priče o ljudskosti koje su ti usađene od rođenja blede pred intenzitetom pretrpljene nečovečnosti.
Pitaš se onda da li je to biće poučeno da je pažljivo postupanje prema ljudima ključno u komunikaciji jer svaka reč i delo može imati dubok uticaj na ljudske emocije i dobrobit, da pokazivanje poštovanja, ljubaznosti i empatije prema drugima stvara pozitivnu atmosferu i jača međuljudske veze, da je neophodno truditi se i biti osetljiv prema potrebama i osjećajima drugih.
Nečovečnost koja izaziva ravnodušnost predstavlja jedan od najdubljih paradoksa ljudske prirode. U svetu ispunjenom vestima o patnjama, nepravdi i nasilju, često se suočavamo s fenomenom ravnodušnosti. To nije nužno izraz nedostatka empatije, već često proizlazi iz preopterećenosti informacijama ili osećaja bespomoćnosti. Međutim, upravo ta ravnodušnost može biti plodno tlo za dalje nečovečno ponašanje, jer omogućava da se patnja drugih zanemari ili minimizira. I zato, da bismo prevazišli ovu nečovečnost, važno je aktivno raditi na podizanju svesti, podsticati empatiju i delovati kako bismo menjali stvari nabolje.
Stručnjaci kažu da lična nečovečnost prema bliskim osobama predstavlja posebno bolan aspekt ljudskih odnosa. To može uključivati zanemarivanje, emocionalno zlostavljanje, ili nedostatak podrške u vremenima potrebe. Ovakvo ponašanje često dolazi iz kompleksnih emocionalnih dinamika, kao što su nesigurnost, ljubomora ili nedostatak samopouzdanja. Važno je prepoznati ove obrasce i raditi na njihovom prevazilaženju kako bi se izgradio zdraviji i podržavajući odnos, važno je ako ima volje i snage za to. Komunikacija, empatija i otvorenost ključni su u procesu suočavanja s ovakvim situacijama.
Postavlja se pitanje da li se kod ljudi svakodnevno javlja ravnodušnost ili nedostatak empatije. To su slični osećanja ali ne ista. Ravnodušnost obično znači nedostatak emocionalne reakcije ili interesovanja za određene situacije ili ljude. S druge strane, nedostatak empatije označava nemogućnost ili nedostatak volje da se razumeju ili osećaju emocije drugih ljudi. Dok ravnodušnost može biti neutralna, nedostatak empatije može biti problematičan u interpersonalnim odnosima.
Gubitak empatije prema drugima može biti znak dubljih emocionalnih ili psiholoških problema. Kada izgubimo sposobnost saosećanja i razumevanje tuđih osećaja, možemo postati emotivno distancirani i nepovezani sa drugima. To može rezultirati problematičnim odnosima, nedostatkom podrške i izolacijom.
Dugo razmišljam i shvatam, granica između ravnodušnosti i nepostojanja empatije je tanka i nisam potpuno sigurna šta osećam prema osobama sa početka teksta ali mi je jasno da je neophodno raditi na podizanju svesti i učenju kako prepoznati karaktere osoba sa kojima smo u kontaktu, na vreme, preduprediti loše odnose i izgraditi lični svet – oazu po meri svoje duše i to tako što ćemo svako iskustvo duboko ugraditi u sebe, izvući pouke i ne zaboraviti ih nikada.
