U skladu sa vremenskim prilikama:
“Zimskoj vedrini ne treba verovati”, govorio je deda Adolf. Nije mi poznato da li je ta mudrost bila njegova vlastita ili narodna poslovica, u svakom slučaju, bila je istinita. U početku, zimsko je nebo bilo sivo i tmurno a sneg je padao često, snežni bedemi oko nas sve su više rasli, pa putevi behu zavejani. Prirodno, bilo je hladno, ali ni manje ni više nego što je regularno za to doba godine (kako bi rekao moj deda). A onda, neočekivano, nebo se razvedrilo a sunce je zasjalo. Umesto da žari, ono je ledilo. Hladnoća je sve više i više stezala, temperatura je padala iz dana u dan. Snežni prekrivač se pretvorio u ledene nasipe koji su okovali celu varoš. Trotoari su postali glatki, kao ćela mog teče, robijaša, a voda u Velikom kanalu se zamrzla. Čuli smo da je Dunav zaleđen u čitavoj Donjoj zemlji, od Bezdana pa do Ujvideka. “Ovakvu zimu ne pamtim od detinjstva” govorio je deda. Dunav su sa lakoćom prelazile sanke sa dvopregom. Komšije su navraćale da popiju po čašicu dedine breskovače po kojoj beše poznat u čitavom kraju, i da ga upitaju “Šta ovo bi? Sunce se pali, a ladnoća još jača, propašće nam usevi.” Deda je samouvereno pućkao na lulu: “Ama nećedu. Snežni prekrivač je tvrd, ne da se. Priroda znade šta radi” umirivao ih je deda. “Al odaklen tolka zima?”, Pitale su komšije. “Iz Sibira”, glasio je odgovor – “taman kad i treba, Švabe stigle do Moskve, a dalje ni pedalj, zamzrla im se mu.. “
