Pablo Neruda
Oduzmi mi hleb, ako hoćeš,
oduzmi mi vazduh, ali
ne oduzmi mi svoj smeh.
Ne uzimaj mi ružu,
koplje kojim juriš,
vodu koja
iznenada puca u tvojoj radosti,
iznenadni srebrni talas
koji te rađa.
Moja borba je teška
i ponekad se vraćam umornih očiju
jer sam video
zemlju koja se ne menja,
ali kada tvoj smeh uđe,
penje se u nebo tražeći me,
otvara širom
sva vrata mog života.
