Ova planina je više od prirodnog čuda. To je čuvar uspomena, svedok vetrova prošlosti i vodič ka spokoju. U njenom naručju oseća se prisustvo nečeg većeg, dubljeg. Podseća nas na skromnot pred veličanstvenošču prirode.
Dok hodam šumom tarskom svesna sam da sam uronila u čarobno utočište prirode. Breme svakodnevice klizi niz leđa, svaki nerv se opušta, osmeh preliva ozareno lice. Misli su tople, meke i pozitivne. Noge ojačale božanstvenom energijom lete. Svaki šum i cvrkut ptica nosi dobar glas. Svaki kamen nosi tragove vremena i svedoči o snazi prirode koja vlada. Drina protičući kroz utrobu ove lepotice u svakoj svojoj kapi daje ritam životu. Mislim, zaključujem – ima nade… Oaze postoje ali svako svoju mora pronaći.
Šapat granja šalje svoje poruke, roje se misli, prošlost zadire u sadašnjost. Prepliću se likovi predaka i potomaka. Čudne se veze sklapaju a sa vrha gde je nebo najbliže spokojno posmatram i radujem se ovom danu, blaženstvu i energiji koja će me nositi budućih dana.
Jasno mi je zašto je to bila omiljena planina moja majke dok smo se svi mi oduševljavali Zlatiborom. Ta je planina tiha, nenametljiva a veličanstvena baš kao što je i ona bila. Da li je privrženost Tari preslikana iz majčine duše u moju? Da li su zato ovi prizori i mirisi meni naročito opijajući? Dok se šafrani polako otvaraju, od vresa tepih se pruža u nedogled, hodam i pitam se kako bi bilo da ponovo zajedno šetamo, ćutimo ili pričamo, smejemo se kako smo mi to znale.
