Ulizice

Ima ih svuda, u svakom društvu, na svakom koraku. Obrazovani, neobrazovani, lepi, ružni,samci, porodični ljudi. Nije bitan  status, okruženje… Bitan je izgovor. Svako ga može naći a samo retki postavljaju blokadu u glavi i ne pristaju. Ni po koju cenu. Čvrsto stoje i trpe jer misle svojom glavom, jer se ne odriču ukorenjenih vrednosti. 

Ulizice vidim u svakom segmentu društva počev od familije. Uvek se više vole rođaci, snajke, zetovi koji ćute, smeše se, odobravaju, ništa ne traže. Što gluplje i pitomije izgledaju bolji su za početak, dok nekom ne kvrcne pa kolektivno ne opletu po neukosti i nesnalažljivosti targetiranih žrtava. 

Od vrtića moje dece znam mame koje su se dokazivale ličnim poklonima vaspitačicama da bi njihovo dete bilo bolje paženo. Zašto? Zar ne treba svi da budu jednaki, da kolektiv dožive kao prirodno okruženje? Udvorištvo se nastavlja u školi, na fakultetu, nakon zaposlenja, u svakom kolektivu, u svakoj političkoj opciji.  

Zašto nešto naučiti kad može prečicom? Zašto misliti svojom glavom kad je nečija misao cenjenija? Na krilima lažnog uspeha može se dugo leteti ali pad može biti vrlo bolan. A i ako se ne padne pitam se kakav je odraz ogledalu, da li se tako poteže za alkoholom, linijom kokaina? Da li je to nešto što se utisne u genetski kod,  kakve se pouke daju deci? 

E pa, gospodo ulizice, svojim podaništvom hranite ego onih što ne zaslužuju ni pogled a ne poniznost. Nošeni vašim beskičmenjaštvom bahati predatori će kinjiti mnoge druge, nedužne ljude. Krugovi se šire neslućenom brzinom. Koriste vaše slabosti da  bi vas mogli omalovažavati, smejati vam se i otresti vas kao buve sa nogu kad se njima prohte. 

Samo najhrabriji ostaju po strani, van vrtloga. Retki ne pristaju ni na sporedne uloge  u lažnim predstavama života. Glasam za karakterne ljude svesne svojih vrednosti bez potrebe za dokazivanjem nedostojnima!