Miroslav Antić
Ne priznajem rastanke
i nikad neću…
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče;
kada na samom početku priče
vreme zatreperi i tane,
baš kada bleda,
još prazna zora
esečevo srebro ućuti;
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane…
Ja želim da još s tobom gledam
kako se budi zlatasta mora,
da sa tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću,
i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke,
u žute duge na modrom tlu.
Zato ne dam i zato neću.
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
zato ću uvek biti sa tobom,
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče,
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri
Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.
