Ne čuje se kad dolazi.
Kao da hoda po svili sopstvenih
misli.
Za njom ostaje miris lavande
i slutnja da se dogodilo nešto
važno.
Korača sigurno –
nogama koje su dva mosta
između sveta koji jeste
i onog koji tek treba a postane.
U njenom pogledu zadržavaju se
ptice,
kao da znaju da tu ima mesta za njihovu
slobodu. Lepa je –
ne po skladu lica,
već po harmoniji koju nosi u
sebi.
Pametna –
ne da pokaže šta zna,
već da razume ono
što drugi ne umeju da izgovore.
Emotivna. Ponekad slomljena.
Od onih žena što plaču tiho,
tamo gde niko ne vidi –
a sutradan nose ruž boje vina
i osmeh koji zbunjuje svet.
Njena snaga je u ranjivosti.
Njena gordost –
što nikad ne moli za ljubav,
a svakim pokretom je daruje.
Muškarce voli iskreno,
ali nikad isto.
Nekima je sunce,
nekima senka,
a retkima – dom.
Ne pripitomljava.
Ali pored nje poželiš da
ostaneš.
Romantična je bez reči-
pogledom,
Šoljom kafe bez razgovora,
dodirom koji traje, a duže od večnosti.
Život joj je mozaik preokreta:
gubici, susreti, rastanci,
tiha čuda.
I svaki put
iznova sebe sagradi –
ali nikad od istih delova.
Zato je ne možeš ponoviti.
Ni zaboraviti.
Gleda te bistro i oštro,
kao da te vidi celog
pre nego što si išta rekao.
A u toj oštrini
nešto umiljato –
kao da te zagrli očima
pre nego što se ruka pomeri.
Naizgled stidljiva –
spusti pogled na kompliment.
Ne zato što ne zna svoju
vrednost,
već zato što zna
da je ne mora tražiti.
U toj tišini
živi njena hrabrost.
Ima svoj kutak sveta –
sto u uglu lepog gradskog
restorana,
gde vino nije piće
već vreme koje teče sporo.
Tamo je naučila da čeka,
ali nikad da moli.
Sedi okrenuta ka prozoru,
dok sunce peca senke po njenom
licu.
Konobar zna –
meni joj ne treba.
Ona uvek bira osećaj.
Ona je pesma
koja se ne peva –
već pamti.
Ona ne ulazi u prostor.
Ona ga menja.
Stihovi jednog romantika, mog drugara čija je zbirka pesama u pripremi.
